Наслови:

Одговори за рубрику „Посавјетујте ме оче“

Доносимо вам одговор на ваше питања и свакодневне недоумице из духовног црквеног живота. Подсјећамо вас да путем странице Посавјетујte ме оче можете анонимно  поставити питање на које ће одговор дати Архијерејски намјесник брчански протојереј – ставрофор Драган Ћирковић.

 

ПИТАЊЕ:
Помаже Бог.
Опростите ако је питање мало преопширно и можда сувишно, али просто ме мало збуњује и мало оптерћује, па ми помисао говори да питам…
Генерално мени је негде јасно да је учење Православне Цркве наука над наукама, и да мора много да се учи и испитује, тражи… Онда, тек уз велики труд и духовно руковођење, уз помоћ светих тајни, и благодатног дејства светога духа полако долази сагледавања своје огреховљености, немоћи, покајања, напослетку и до исцељења, којег дај Боже да се сви удостојимо.
Са овог гледишта моје је питање вероватно и сувишно…
Мене конкретно мало мучи Стари Завет, наравно и у Новом Завету ми много тога није јасно, али ту су свети оци, који га благодаћу Светога Духа тумаче, па га некако успевам и разумети… Мени некако духовно незрелом, да не кажем нешто горе, изгледа као да у Старом завету важе другачији закони него у Новом Завету. У Новом завету заповеђено љубити непријатеље своје, благосиљати оне који нас куну, за лоше враћати добро… А у Старом Завету Бог је у неким ситуацијама представљен као одмаздитељ, као и, у неким ситуацијама, његови односно наши пророци.
Конкретно: Када су преносили ковчег Завета, у једном тренутку када се ковчег занесе један човек га прихвати да не падне и, цитирам: „И Господ се разгневи на Узу, и удари га Бог онде за ту непажњу, те умре онде код ковчега Божијега“.
А цар Давид када је био на самрти рече Соломону: „А ти зна шта ми је учинио Јоав“- који је убио војводу мислећи да хоће само лажни мир да направи…, „Учини дакле по мудрости својој, и немој дати да се седа глава његова спусти с миром у гроб“. Онда: „И ето код тебе је Симеј син Гирин Венијамина из Ваурима, који ме је љуто ружио кад иђах у Маханајим, али ми дође на сусрет на Јорадн, и заклех му се Господом рекавши: „Нећу те убити мачем“, али му ти немој опростити, јер си мудар човек и знаћеш шта ћеш му учинити, да оправиш седу главу његову с крвљу у гроб“.
Суштина која ме буни је та је у Старом Завету оправдана одмазда, и то од пророка, светих људи…, а то ме збуњује…

 

ОДГОВОР:

Бог вам помогао!

Ваше питање није сувишно, али је свакако за многе православне хришћане  веома сложено. С тога и мој одговор мора бити опширнији него иначе до сада, јер у неколико реченица немогуће је и иоле задовољи ваше питање.Ви сте сами, прије постављеног питања, лијепо објаснили и дали одговор како се приближно могу схватити дешавања из Старог Завјета о којима ви говорите. Али треба знати да се Стари Завјет не може разумјети без Новог Завјета, јер је Стари Завјет праслика и сијенка Новог Завјета.

Људе  је кроз историју збуњивао Бог у Старом Завету. Збуњивало их је његово понашање и постављали су питање  како је могуће да тако „крвава“ књига има везе са Богом, да буде његова ријеч? Како јача људска свијест базирана на секуларним хуманистичким вриједностима, слична питања се све чешће постављају. Пред таквим питањима обично се налазе два одговора, двије крајности. Један подразумјева слијепу побожност. И ту, заправо ни нема одговара јер се таква питања не постављају. Чак, забрањено је и богохулно питати тако нешто. А са друге стране, питања се постављају све више. Одговор је  немогуће наћи ван хуманистичких вриједности. За ову другу крајност, Бог у Старом Завјету остаје чудан, неприхватљив. Овакво становиште је одлична подлога за атеизам.

Ми смо хришћани. Стога, питању ћемо приступити као хришћани и морамо имати на уму да је човјек  на самом свом почетку пао. Своје постојање је организовао у границама створеног, неодвојив од гријеха, страдања и смрти. У циљу испуњења Божијег Промисла о свијету, Божије откривање човјеку и Божије вођство човјека ка циљу текло је поступно.

Стари Завјет није пуноћа Божијег откривања човјеку. Он је припрема, вођење човјечанства ка догађају сусрета са Богом лицем у лице – ка догађају оваплоћења Сина Божијег, ка Јеванђељу. У Старом Завету Бог говори кроз људске личности, кроз проророке. Пророци, пак, имају сусрет са Богом у визијама, у богојављањима која су увијек снисхођење човјеку, онолико колико је потребно да би он разумио Бога. Ова два момента су јако битна да их истакнемо. Бог снисходи пророцима, показује им се и говори онолико колико су способни да га разумију. Грешка је ако помислимо да је Бог рекао све што је имао и да су пророци све могли разумјети. Други важан моменат је да Бог говорећи кроз пророке има своје посреднике, своје тумаче. Ако неко неког тумачи, онда је неизбјежно да то тумачење обликује својом свјешћу, својим предразумјевањем. Не можемо говор пророка апсолутизовати, јер они говорећи садржај Божијег откривења неминовно говоре у формама свјести свога времена. Ако пратимо пророке кроз историју Старог Завјета, видит ћемо да је и та њихова свјест временом зрела, а да је говор о Богу постајао све јаснији, све одређенији. То је догађај оваплоћења Сина Божијег.

Када су у питању историјски догађаји у Старом Завјету и ту треба обратити пажњу на одређене детаље и чињенице. Постоје дјелови који су саблажњиви на први поглед јер се у њима налазе инцест, лукавство, превара, убиство. Да бисмо одагнали саблазани морамо бити веома обазриви. Прво, треба обратити пажњу да ли неки догађај писац само описује да се десио, без суда о истом, без намјере да наведени догађај представља као неку норму. Треба пажљиво читати текст и примјетити да писац не глорификује такве појаве – не наводи читаоца Библије да се тако треба понашати. То је веома важно констатовати, што, нажалост, савремени критичари Библије често не чине.

Мржња према непријатељу била је врлина у тадашњој људској свјести. Таквој свјести је Бог говорио и таква је свјест разумјевала Бога. Шта мислимо, како је Бог могао да опорави такву свјест, а да не изврши насиље над људском слободом? Да је јеванђеоски радикално говорио против такве свјести, ко би тада уопште препознао Бога? Само постепеним и ненасилним оздрављењем те слободе могло се доћи до ненаметнутог Бога без посредника, до Јеванђеља. Исто тако, везано за ово питање, треба знати цивилизацијске норме онога времена које је стари Израиљ (многе од њих) дјелио са осталим народима тога доба: полигамија, левиратски брак, робовласнички односи и друге законске норме ондашње цивилизације. Погрешно је учитавати свјест данашње цивилизације и њоме вредновати догађаје из Старог Завјета. Данас није нормална полигамија, није нормално да ако муж умре, његов брат има обавезу да узме снају за своју жену и да се дјеца рођена у том браку приписују покојном брату (левиратски брак).

Дакле погрешно јесте учитавати данашњу свјест у ондашње вријеме. Да бисмо разумјели људе и догађаје онога времена, морамо разумјети и цивилизацијски код времена којем су они припадали. Онда нас неће саблазнити чињеница да је Аврам назван праведником, иако је имао дјецу са двије жене: са својом законитом женом и са њеном слушкињом. У контексту тога времена, ништа притовзаконито није учинио. Наша је грешка што традицију, обичајност једне цивилизације, конкретно наше садашње, апсолутизујемо.

После свега реченог (написаног) поставља се питање: гдје је ту Бог? Кажемо да су старозаветни списи богонадахнути, да је Библија Божија ријеч. И да бисмо развејали нејасноће требало би најпре да схватимо шта значи богонадахнуће, шта значи да су писци библијских књига били надахнути од Бога да пишу. Обично се мисли да је Бог диктирао сами текст Библије (муслимани, неки протестанти, нажалост и неки православци). Истина, има пророчких списа гдје је Бог пророцима давао одређене визије, гдје су они неке ствари чули и видјели, те тако и записали. И то треба разликовати у Старом Завјету. Нису сви списи једно и исто. Постоје пророчки списи, историјски списи и мудросни списи. Богонадахнуће не искључује људску свјест, слободу и креативност у писању. Шта онда значи надахнуће за писање Библије? Одакле Библија? Како је настала? Бог није спустио књигу са неба. Бог је са Аврамом и са потоњим патријарсима и пророцима направио Савез. Направљена је жива заједница Бога и изабраног народа – богослужбена заједница. Из искуства припадања тој заједници настајали су и библијски текстови у дугом, дугом временском периоду. Вођени Духом тог искуства, тог припадања Савезу, одређени људи су писали Свете Списе. Зато, надахнуће може бити и последица визије, Божијег јављања (пророчки списи), може бити и философско-пјесничко теоретисање живота, из угла Савеза са Богом (мудросни списи). Надахнуће  може бити и доживљај историјских дешавања, приповједање о тим догађајима, очима човјека који припада Савезу са Богом (историјски списи). Надахнуће, дакле, може бити и само разумјевање историје, која се сагледава и тумачи из угла Савеза Јахвеа и Израиља. Следствено овоме, надахнуће је разумјевање Бога од стране одређених људи, њихово искуство Бога које је обликовано и исказано њиховом свјешћу, слободом и креативношћу.

Читамо у Библији како  напад и заузимање одређене територије тумачи се као Божија воља. Питамо се: зашто Бог наређује такву страхоту? Такво понашање Бога долази у сукоб са нашом свјешћу, са нашим вриједностима. И овом деликатном питању треба прићи са више аспеката. Овде се поставља поменуто питање човјековог разумјевања и искуства Бога. Бог у свом откривању човјеку и човјечанству не жели да наруши људску слободу: људску свјест и људске катогорије разумјевања. У тим и таквим категоријама Бог се човјеку јавља како би га овај препознао и разумио. Убијање једни других  је било нешто сасвим уобичајено у међуљудским односима у вријеме када су настајали библијски текстови. Упасти у нечији град, спалити га, опљачкати, побити становништво или га одвести у робље, био је бон-тон војничког и царског понашања. Када бисте једном Израиљцу у то време рекли: „Хеј, па то није лијепо“, вјероватно би вас блиједо гледао или би вас, прије ће бити, скратио за главу. Али то би урадио и један Амонац, Филистејац, Моавац и Египћанин тога времена. То је била цивилизацијска свјест тога доба. Поставља се питање: да ли би изабраници разумјели Бога, да ли би га уопште препознали, да им се он јављао у неким другим облицима свјести? Пођимо од себе. Да ли бисмо ми данас прихватли не само Божији него било чији позив, ако би тај позив укључивао насиље над нашом свјешћу, над категоријама нашег мишљења? Ако бисмо остали слободни, тешко да бисмо то учинили. Међутим, ако би тај исти Бог говорио у категоријама наше свјести, имали бисмо основа да га препознамо, јер, када говоримо у категоријама нечије свјести и разумјевања онда не чинимо насиље над слободом човјека који нас разумије. Једино тако чинимо разумјевање могућим, ако под разумјевањем подразумјевамо разумско, слободно и вољно прихватање мишљења-сагласност. То је један аспект „оправдања“ насиља у Старом Завјету. Други аспект је тврдња да је Бог такве ствари допуштао а не желио, опет и опет, како би људи слободно дошли до сазнања истине и до презрења гријеха. Ту искрсава оно што називамо Божијим Промислом и то је најважнија тачка у прилазу овој проблематици. Бог је водио свјет ка спасењу не нарушавајући његову слободу, па ни слободу да огрезне у гријеху. Сама побједа над гријехом мора бити слободна, вољна побједа, иначе није побједа.

Бог не вреднује догађаје у историји тако што их кида из контекста коначног циља, из контекста вјечности. Ми грешни људи имамо проблем са тим. Ми смо историји дали самодовољност зато су нам и догађаји у њој страшни, необјашњиви и питамо се гдје је ту Бог. Када историју схватимо као пут, као покрет ка Истини, ка вјечности, онда ће се и наше норме вредновања, наша моћ да нешто квалификујемо као добро или зло, из темеља промјенити. Јер, заиста, са становишта нашег вјечног постојања, много тога што ми мислимо да је добро представља заправо зло, а оно што мислимо да је зло, показује се као добро на путу ка нашем коначном одредишту. Често постављамо питање зашто Бог не одговара на неке наше молитве? Не знајући, да зло иштемо. Бог нас хоће у вјечности и ка томе нас води својим Промислом. Све је опет пред испитом наше слободе – имамо ли вјере или не.

Са оваквим предразумјевањем требамо да приступимо читању Старог Завјета. Онда ће ишчезнути  оне крајности и саблазни. Ишчезнуће страх да о овоме смијемо уопште размишљати и питати. Ишчезнуће и погрешни одговори оних који су питали али су, нажалост, долазили до погрешних одговора. Бог је заиста толико велики да може пружити утјеху и „слијепој вјери“ и „савременом“ хуманизму.

Божји караткер је апсолутно Свет и не смије се испитивати. Ако стварамо слику насилног и бруталног Бога, а не Бога који воли људе и који је милостив и пун љубави, онда како можемо очекивати од људи да га поштују и воле. Бог је праведни судија и то је непорециви дио онога што Он јесте. Међу судовима Божијим – који представљају за нас несагледив бездан – налазимо и овај сличан онима који срећемо код Пророка и Светих као и у хиљадама других случајева; и што је чудније од свега и пројављивање Божије у свијету  се мјења када се човјек промјени.
Духовни закони разликују се од природних закона по томе што духовни подразумевају састрадалност и човјек тада има посла са својим Творцем – Најмилостивијим Богом.

Драги брате или сестро у Христу, који-а постави ово питање вјеруј и бићеш спасен-а и нека је Милост и благослов Божји  са тобом. о.Драган